Numizmatika

Holandska kovanica sa QR kodom

QR kod, odnosno Quick Response Code je dvodimenzionalan bar-kod. Fizički izgleda kao beli kvadrat, koji na sebi sadrži veći broj sitnijih crnih kvadrata, na prvi pogled haotično raspoređenih. QR kod se najčešće koristi za potrebe marketinga, kao neka vrsta vizit-kartice nekog proizvoda, kompanije ili pojedinca. Isto tako, može da se upotrebi i kao link ka veb sajtu. Prednost ovakvog načina zapisivanja informacija je da se na vrlo malom prostoru može smestiti velika količina korisnih podataka, i to ne samo teksta, već i URL-ova. Isto tako, njegovo dekodiranje se vrši u izuzetno kratkom vremenu. QR kod je moguće očitati pomoću mobilnog telefona i ukoliko se poseduje odgovarajući softver.

Holandska kraljevska kovnica je povodom 100 godina svog postojanja izdala jubilarni kovani novac koji na aversu ima portret aktuelne kraljice Vilhemine, a na reversu QR kod. Otkovane su dve nominale, 5 eura u srebru i 10 eura u zlatu. Skeniranjem QR koda na reversu se dobija link ka stranici sajta Holandske kraljevske kovnice, na kojoj se trenutno nalazi igrica memorije, gde treba upariti iste kovanice (uglavnom se radi o jubilarnim kovanicama izdatih od strane ove kovnice). Verujem da će se ovaj potez pomenute kovnice svideti velikom broju ljubitelja gedžeta, ali i deci kojoj ova igrica može biti uvod u jednu novu ljubav – numizmatiku.

Objavio numizmatika u 7. novembar 2011 17:17:58 | 0 komentara

Pljačkaši iz libijske banke ukrali “Blago Bengazija”, neprocenjivu arheološku kolekciju

Objavio numizmatika u 1. novembar 2011 23:39:59 | 0 komentara

Zlato Fort Noks-a

Trezor Sjedinjenih Američkih Država je početkom leta objavio da se u tvrđavi Fort Noks čuva oko 147 miliona unci zlata (oko 4,6 miliona kilograma). U tom trenutku je vrednost zlata koje se čuva u trezoru iznosila oko 233 milijardi dolara, a dug federalne vlade oko 14,3 biliona dolara. Interesantan je i podatak da su trenutne rezerve daleko ispod onih koje su bile davne 1941. godine i koje su iznosile 650 miliona unci (oko 20,3 miliona kilograma).

 Sjedinjene Američke Države poseduju više zlata od bilo koje druge države. Zlatne rezerve se čuvaju u tvrđavi Fort Noks u 368 hiljada poluga od 400 unci (oko 12,5 kg). Poluge imaju različitu finoću. Neke poluge su nastale od istopljenog novca kovanog pre 1933. godine, i one sadrže leguru zlata od 90% i bakra 10%. Novije poluge su od čistog zlata finoće 99,999%.

Bezbednost u Fort Noks-u je na visokom nivou. Ne samo da se tvrđava nalazi u okviru vojne baze koja ima oko 30.000 vojnika, nego postoji i nekoliko nivoa bezbednosti oko i unutar trezora. Vrata na glavnom ulazu su teška 20 tona, a zidovi trezora su debeli preko 60 santimetara. Posebna jedinica policije je zadužena za bezbednost trezora i danonoćno stražari oko trezora.

U poslednje vreme se mnogi pitaju da li u Fort Noks-u zaista ima zlatnih rezervi. Izveštaji iz trezora pokazuju da se u njemu čuva 500 miliona unci (oko 15,5 miliona kilograma) manje nego 1941. godine. Svake godine se radi interna revizija, ali niko van kancelarije trezora nije imao video zlato još od 1974. godine. To je dovelo do brojnih teorija zavere.

Kada bi se vratili u period pre 1973. godine, pre nego što je predsednik Nikson „privremeno“ ukinuo zlatni standard, shvatili bi da je sa trenutnom zlatnom podlogom i preko 950 milijardi dolara u cirkulaciji vrednost zlatne unce podcenjena i da je realna vrednost čak oko 6.500 dolara po unci. Vrednost zlatne unce je pre ukidanja zlatnog standarda bila oko 35 dolara.

Predsedavajući Federalnih rezervi, Ben Bernake, je nedavno izjavio da zlato ne smatra novcem, i da je to vrsta imovine slična blagajničkim zapisima. Dakle, šta će se dogoditi sa zlatom koje se čuva u Fort Noks-u?

Po originalnom tekstu Dona Vilisa

Objavio numizmatika u 20. oktobar 2011 9:23:42 | 1 komentara

Krah berze na Wall Street-u, velika depresija, i povlačenje zlatnog novca iz opticaja

29. oktobra 1929, se desio takozvani „Crni utorak“, kada je vrednost akcija na Njujorkškoj berzi pala oko 23 posto. Da bi stvari bile još gore, procenat nezaposlenosti u Americi je u tom trenutku bio rekordnih 25%. To znači da je svaki četvrti Američki radnik bio nezaposlen. Za to vreme, veliki broj tinejdžera i ostalih članova porodica radnika koji su bili bez posla, su napustili svoje porodice u pokušaju na nađu posao, odlazeći u druge gradove, pa čak i druge države. Mnogi od njih su putovali teretnim vozovima po zemlji u nadi da će negde usput pronaći posao. Neki su ostali u svojim mestima, uključujući i mnoge porodice koje su postale beskućnici. To su definitivno bila turbulentna vremena.

Na početku dvadesetih godina dvadesetog veka život u Americi je bio dobar. Cena automobila je bila pristupačna, omogućujući prosečnoj porodici da putuje iz jednog u drugo mesto veoma lako. Do 1927. godine, Ford je već proizveo petnaest miliona automobila. Aparati, kao što su veš mašine i električne peći su postali takođe popularni. Kuće su se takođe prodavale dobro, po ceni do 5.000 dolara. U to vreme, većina ljudi je srećno živela, i mnogi su podizali kredite, kako bi kupovali kuće, automobile i kućne aparate. Mnogi su uzimali kredite, kako bi trgovali na berzama.

Postoji mnogo mišljenja zašto se dogodio Crni utorak, i zašto je prouzrokovao veliku depresiju. Najveći broj analitičara misli da je uzrok prekomerna državna potrošnja. Uostalom, šta god da je uzrok depresije, činjenica je da su cene akcija na početku 1929. godine drastično opale. Većina osoba koja je pozajmila novac da bi trgovala akcijama, nije mogla da otplaćuje svoje kredite. Nisu samo građani kupovali akcije zbog trgovine, već su i mnoge banke ulagale novac svojih štediša u akcije na berzi. Situacija je bila sledeća: krediti se nisu vraćali, zato što je novac stanovništva uložen na berzi propadao, a gotovina deponenata je isto bila na berzi, uložena od strane banaka. Većina vlasnika akcija, uključujući banke je počela da ubrzano prodaje akcije. Nažalost, bilo je istovremeno previše ponude u odnosu na potražnju. Situacija je postala sumornija kada su pojedine banke počele da propadaju. Da stvar bude gora, pojedinci koji su imali deponovan novac u bankama su masovno počeli da podižu svoje ušteđevine. To je stvorilo paniku širom zemlje, zbog čega je sve više banka počelo da propada. To je stvorilo domino efekat u bankarskom sistemu Sjedinjenih Američkih Država, i uskoro je čak 44% banaka bankrotiralo. Predsednik Herbert Huver je bio pod velikim pritiskom. Ubrzo nakon toga Frenklin Ruzvelt je pobedio na predsedničkim izborima. Frenklin Ruzvelt je na čelo Sjedinjenih Američkih Država došao u trenutku najveće depresije, a celokupna finansijska infrastruktura je bila više nego osetljiva. Nakon samo dva dana provedena na mestu predsednika, Frenklin Ruzvelt je dao naređenje da se proglasi državni praznik za sve banke, koje su bile zatvorene na četiri dana. To je značilo da građani i privreda četiri radna dana nisu mogli da podižu svoj novac iz banaka. Za to vreme sve banke su bile pod revizijom. Nakon izvršene revizije, vlada je finansijski stabilnim bankama dozvolila da nastave sa radom, a ostale su propale.

Kasnije u toku godine, predsednik Ruzvelt je potpisao ukaz 6102. Ovaj ukaz je zabranjivao prikupljanje zlata, posebno kovanica u opticaju, i pozivao sve subjekte u prometu da zlato dostave Federalnim rezervama, najkasnije do 1. maja 1933. godine. Od ovoga je bio izuzet sav kovani novac koji je imao kolekcionarsku vrednost.  Mnoge vrste zlatnog novca koji se danas smatraju retkim, su u tom trenutku bili uobičajeni primerci, jer su bili u opticaju. U stvari, ljudi su u svakodnevnim nabavkama plaćali zlatnim novcem. Američki zlatnici, poznati pod imenima Indian Head, Liberty Head ili Saint Gaudens su zbog predsedničkog ukaza broj 6102 pretopljeni u zlatne poluge, i danas se smatraju prilično retkim primercima. Srećo, mnogi kolekcionari su sačuvali brojne primerke ovog novca, uprkos vladinim ograničenjima. Zahvaljujući tim kolekcionarima i danas smo u mogućnosti da se divimo brojnim prelepim primercima iz vremena koja su ostala za nama.

Objavio numizmatika u 17. oktobar 2011 10:22:19 | 0 komentara

Kovani novac kralja Edvarda VIII

Kolekcionari su u mogućnosti da sakupljaju novčiće sa likom svih britanskih vladara još od Vilijama Osvajača (1066) do danas. Neki starije vrste novca nisu najbolje očuvane, tako da se likovi vladara ne vide najbolje, ali se sa sigurnošću može utvrditi da su kovani za vreme vladavine određene osobe, i da lik na novčiću predstavlja određenog vladara. Najveći izazov za kolekcionare novčića sa portretom britanskih vladara je, verovali ili ne, nabaviti ne srednjevekovni novčić, već novčić vladara iz dvadesetog veka. Radi se o kovanjima Edvarda VIII. Kralj Džordž VI je umro 20. januara 1936. godine. Tradicija britanske numizmatike je da se u toku cele godine nastave kovanja sa njegovim portretom, a da se za sledeću godinu pripreme planovi za kovanja sa portretom njegovog naslednika. Priča o Edvardu VIII je verovatno poznata većini numizmatičara. On je bio najstariji sin Džordža VI i po pravu primogeniture je trebalo da bude krunisan kao sledeći kralj. Međutim, Edvard nije bio idealan kandidat za kralja. Imao je dosta problema, a najveći je verovatno bio veza sa dvaput razvedenom amerikankom Volis Simpson. Političke intrige su se nastavile tokom cele 1936. godine, i Edvard zbog toga nije zvanično krunisan. 10. decembra 1936. godine je abdicirao, u korist svog mlađeg brata Džordža VI, kako bi mogao da stupi u brak sa Volis Simpson. Njegova abdikacija je za širu javnost bila iznenađenje. Pred numizmatičarima se postavila dilema: kako sakupljati novčiće kralja koji to nikad nije bio?

Savetodavni komitet Kraljevske Kovnice novca je na svojoj sednici 10. februara 1936. godine izabrao nekrunisani portret Edvarda VIII, kao predlog za novo kovanje. Edvard je trebalo da odobri ovo rešenje. Međutim, iako je tradicija nalagala da portret gleda u suprotnu stranu od prethodnika, Edvard se nije složio da njegov portret gleda u levo, jer je to njegova lošija strana lica. U planu je bio i nov dizajn kovanice od tri penija, koji je kasnije iskoristio njegov naslednik Džordž VI. Ta kovanica je bila izrađena od legure nikla i bronze, za razliku od iste nominale kralja Džordža V, koja je bila od srebra, ali je brzo bila prihvaćena i postala popularnija od stare.

Numizmatičari koji žele da u svojoj kolekciji imaju novčić sa likom Edvarda VIII će se brzo razočarati. Set iz 1937. godine u proof tehnici nije izdat. Njegov portret se ne nalazi na kovanicama od jedne krune, pola krune, florinu, škotskom šilingu, šest i tri penija. Kovanice od penija, pola penija i fartinga nisu izdate 1937. godine. Veoma retko se na aukcijama pojave suvereni, pola krune i šest penija. Ukoliko imate dovoljno novca, možete ih nabaviti, imajući u vidu da ih britanska vlada nije zaplenila, kao što je slučaj sa nekim problematičnim američkim novčićima. Neki srećnici su našli apoen od tri penija iz 1937. godine, koji su se nekako našli u cirkulaciji u malim količinama. To su verovatno jedini britanski novčići Edvarda VIII koji su dostupni kolekcionarima. Ali, ni oni nisu jeftini. Postoji i nekoliko fantazijskih izdanja sa likom kralja Džordža VIII, ali oni i nisu pravi novac.

1936. godine su u Britanskoj Istočnoj Africi, Britanskoj Zapadnoj Africi, Fidžiju, Novoj Gvineji i najmanje dve države u Britanskoj Indiji kovani novčići u ime Edvarda VIII. Svaki od tih novčića nosi ime nekrunisanog kralja, ali ni jedan od njih nema portret vladara. Ti novčići se mogu naći na tržištu po pristupačnim cenama.

Edvard VIII je enigma za modernu istoriju. Kao i njegov kovani novac.

Objavio numizmatika u 12. oktobar 2011 13:09:50 | 0 komentara

Nezavisni ocenjivači novca

Osim što je numizmatika hobi i ljubav miliona ljudi, u svetu postaje sve više i više pravi oblik investiranja za sigurnu starost. Svedoci smo jedne velike ekonomske krize, u kojoj „sigurne“ valute izgube i po deset posto vrednosti u toku samo jednog dana, gde je pad na berzama svakodnevna pojava, cene nekretnina variraju i gde je prosečnom čoveku problem kako da održi vrednost svojoj teškom mukom stečenom ušteđevini. Prema današnjim podacima unca finog zlata je dostigla vrednost od preko 1870 dolara. Većina finansijskih stručnjaka će potvrditi da je u kriznim vremenima najsigurnije ušteđevinu pretvoriti u neki oblik plemenitih metala (naravno, kada dođe kraj krize i cene tih metala će padati, pa je potrebno na vreme tu investiciju i unovčiti). Da bi kupili zlato, ili sličan plemeniti metal, u svetu se obično koriste sledeće tri metode:

-          zlatne poluge, ali je ta roba namenjena samo velikim igračima

-          investiciono zlato, u raznim svojim oblicima – pločice, novčići tipa dukata Franje Josifa iz 1915 i slični

-          numizmatika

Kao što možemo videti, prosečnim građanima je najčešće dostupno investiciono zlato, ali tamo gde ga nema (kao kod nas na primer), ljudi su upućeni na numizmatiku. Da bi se izbegle prevare bilo po pitanju falsifikata, bilo po pitanju očuvanosti, u svetu su se razvile nezavisne agencije koje ocenjuju novac. Stavljajući nalepnicu sa svojim imenom te agencije prvenstveno garantuju autentičnost novčića, ali ga stručnjaci agencije ocenjuju i po pitanju kvaliteta. Najpoznatije agencije su PCGS (Professional Coin Grading Service), NGC (Numismatic Guaranty Corporation), ANACS (American Numismatic Association Certification Service), ICG (Independent Coin Grading), ali postoje i mnoge druge.

U Srbiji ovakvih agencija nažalost nema. Srpsko numizmatičko društvo je pre nekoliko godina najavilo da će izdavati slične potvrde o autentičnosti i kvalitetu numizmatičkog materijala, ali ja do sada nisam video ni jednu takvu potvrdu. Osobe koje bi deo svoje ušteđevine uložile u numizmatiku, su ostavljene na milost i nemilost trgovcima, a moj savet im je u svakom slučaju da sve veće kupovine obavljaju na sastancima SND-a, gde će im iskusniji numizmatičari pomoći da za svoj novac dobiju kvalitetan numizmatički materijal.

Objavio numizmatika u 22. avgust 2011 9:36:22 | 0 komentara

Monetarni sistem srednjevekovne Srbije

Srebrni novac je u srednjevekovnoj Srbiji kovan od srebra domaće proizvodnje, što je bilo moguće zahvaljujući ponovnom otvaranju rudnika koji su bili eksploatisani još u rimskom periodu. Vađenje rude srebra je obnovljeno po unapred utvrđenom planu. Kao i u Češkoj i Mađarskoj, kopanje i preradu rude srebra su obavljali Sasi, rudari iz okoline Rinelanda, koji su od strane srpskih vladara pozvani sredinom XIII veka. Njima su garantovane brojne privilegije: bilo im je dozvoljeno da organizuju naselja na mestima koja su bila bogata rudom, da seku šumu za potrebu proizvodnje, da osnivaju kolonije i da sami biraju lokalnu vlast, da organizuju društva čiji su članovi bili akcionari u rudnicima, a vlasništvo u rudnicima su mogli da nasleđuju, prodaju ili založe. Organizacija rudnika je bila prepuštena slobodnom preduzetništvu.

U srednjevekovnoj Srbiji nisu postojale državne kovnice novca, a novac su izrađivali zanatlije zlatari, čije su radnje bile u carskim gradovima. Jedan od razloga zašto je novac kovan na više lokacija je zato što srednjevekovna Srbija nije imala prestonicu. Prestonica se nalazila na onom mestu gde bi vladar uspostavio sud i taj status je trajao onoliko koliko se sud nalazio na tom mestu. Na osnovu kovničkih oznaka utvrđeno je da je upotreba novca najviše bila razvijena za vreme vladavine kralja Milutina i cara Dušana. Pre kralja Milutina je postojala samo kovnica u Brskovu, a sasvim je sigurno da su kovnice Rudnik i Novo Brdo započeli svoj rad za vreme njegove vladavine. Za vreme Dušanove vladavine kovnice su radile na Rudniku, Novom Brdu, Plani, Prizrenu, Trepči, Skoplju i Ohridu.

Analizom težine sačuvanih srpskih dinara, numizmatičari su utvrdili da je Venecijanski groš težine 2,178 grama i 965/1000 finoće srebra poslužio kao model. Iako je bilo manjih odstupanja od propisane težine novca, odnos se nije promenio do pred kraj vladavine kralja Stefana Dečanskog. Na početku vladavine kralja Dušana dinar je izgubio četvrtinu vrednosti. To je bilo namerno smanjenje težine kovanog novca izazvano najverovatnije vojnim izdacima koje je Srbija imala usled brzog širenja na račun Bugarske i Vizantijskog carstva.

Oko 1348. godine, car Dušan je sproveo monetarnu reformu u cilju stabilizacije nacionalne monete, i tada je prekovao sve dinare kovane za vreme prethodnog dela njegove vladavine. Ovaj novac, čija je težina varirala od 2,12 do 0,98 grama je prekovan u takozvani carski novac prosečne težine 1,50 grama. Nakon masovnog prekivanja novca iz kraljevskog i ranog carskog perioda, težina srpskog carskog novca je ostala stabilna.

U srednjevekovnoj Srbiji pravo kovanja novca je pripadalo onoj osobi koja je vršila stvarnu vlast na određenoj teritoriji. Bilo je slučajeva kada su vladari delili vlast u različitim delovima zemlje, da vladar ustupi pravo zaslužnoj vlasteli, ali i situacija uzurpiranja prava vladara na kovanje novca. Uzroke ovog fenomena treba tražiti u stavu prema teritoriji koji je u to vreme preovladavao Evropom. Ovakav stav je omogućavao jednoj državi da bude podeljena na osnovu sporazuma između članova vladarske porodice, što je rezultovalo i u stvarnoj podeli vlasti. U srednjevekovnoj Srbiji imamo primer uporednog vladanja dva kralja, Milutina i Dragutina, u periodu od 1282-1316 godine, i oba su kovali novac.

Član 168 Dušanovog zakonika je započeo zakonsku regulativu u uređivanju monetarnih odnosa , tako što je propisivao da se novac može kovati isključivo u carskim gradovima. Ovo je prvi srpski zakon u kome se pominje kovanje novca, i dozvoljavao je zlatarima da u carskim gradovima kuju carski novac, s tim što su sastav i težina bili određeni običajnim pravom. U to vreme, sredinom XIV veka, je bilo neumesno zakonski odrediti dozvoljeno odstupanje od propisane težine novca. Primitivne metode kovanja novca su omogućavale da se novac iste vrste značajno razlikuje u težini. Zakon o rudnicima Despota Stefana Lazarevića (1389-1427), koji je donet 1412. godine je zabranjivao sortiranje novca (trabosiljanje) i proveru njegove težine. Ispostavilo se da su stanovnici novac nakon kovanja sortirali tako da su lakše komade puštali u opticaj, a teže prekivali ili tezaurisali. Zabrana sortiranja i provere težine kovanog novca indirektno dozvoljava vladaru da kuje novac različit od propisane težine. To je bio početak preobražaja novca iz njegove materijalne u funkcionalnu vrednost.

Kovanje novca u kasnom srednjem veku je bio značajan izvor vladarskih prihoda. Kraljevska prava su proisticala iz verovanja da je vladar apsolutni vlasnik države. Apsolutno vlasništvo nad državom je dozvoljavalo vladaru da koristi svoja kraljevska prava i na teritorijama koja su bila u vlasništvu sitne i krupne vlastele i time ograniči pravo vlasnicima da koriste svoju zemlju. U kasnom srednjem veku, pod ostvarivanjem monetarnih prava se podrazumevalo da vladar može organizovati rad sopstvene kovnice, ili ih dati u zakup.

Pre Dušanovog zakonika, i posle njegove iznenadne smrti, kraljevska monetarna prava su se ostvarivala izdavanjem u zakup kovnica. Međutim, član 168 Dušanovog zakonika je legalizovao isključivo organizovanje kovnice od strane vladara. Na taj način, car Dušan i njegovi nadzornici su mogli da kontrolišu rad kovnica. Ranija praksa zakupa kovnica je značila da zakupci kovnica odgovaraju vladaru za težinu i kvalitet novca samo svojom reputacijom. Takav sistem je pružao veće mogućnosti zloupotrebe, jer ni radnici u kovnici, ni njihovi nadzornici nisu bili postavljeni od strane vladara. Car Dušan je organizovao samostalno kovanje novca kako bi završio proces unifikacije, koji je započeo prekivanjem novca iz kraljevskog i ranog carskog perioda.

Član 169 Dušanovog zakonika propisuje kaznu spaljivanja za krivotvorenje novca. Na tajno kovanje novca se gledalo kao zločin protiv države, jer su se tako narušavala fiskalna prava vladar. Nad zlatarima koji su novac kovali u selima ili gradovima bez ovlašćenja se imala izvršiti smrtna kazna. Pre Dušanovog zakonika, srednjevekovno srpsko zakonodavstvo ne poznaje smrtnu kaznu kao vrstu kazne za razne zločine. Teška krivična dela protiv države, lica, imovine ili crkve bila su kažnjavana oduzimanjem imovine ili dobara. Smrtna kazna za tajno kovanje novca je preuzeta iz rimskog prava, a u srednjevekovnu Srbiju je stigla ili putem Sasa koji su taj običaj doneli iz Češkog i Mađarskog prava, ili je preuzeto iz dubrovačkog statuta. Smrtna kazna je bila uvedena u cilju odvraćanja svih onih koji su hteli da falsifikuju carske dinare. Carski dinar je bio javna ustanova, i država, oličena u liku cara Dušana, je bila spremna da brani tu instituciju pretnjom smrtne kazne.

Skrivanje falsifikatora je takođe bilo kažnjivo. Kao osnovne administrativne jedinice srednjevekovne Srbije, sela su kolektivno odgovarala za skrivanje falsifikatora novca. Kolektivna odgovornost sela je značila da svi stanovnici sela učestvuju u održavanju reda i bezbednosti u okviru granica sela. U slučaju da to ne učine, oni su mogli biti proterani, a selo spaljeno. Osim cara Dušana, nijedan drugi vladar nije tako surovo kažnjavao selo koje je skrivalo zlatara. U prilog tome govori i činjenica da su Srbi koji su živeli po selima javno radili kao zlatari i pre i posle vladavine cara Dušana.

Pored kolektivne odgovornosti sela za skrivanje zlatara koji kuju novac, i privatni gradovi su imali kolektivnu odgovornost. Za razliku od sela, čiji se meštani raseljavaju za kaznu što su skrivali zlatare, stanovnici gradova su bili kažnjavani za isti prestup novčano. Visina kazne nije bila određena zakonom, tako da je car imao slobodu da je sam odredi. Car nije bio u mogućnosti da pozove na odgovornost administratore privatnih gradova (kefalije), pošto su oni bili postavljeni od strane vlastele. Obaveza da obezbede da se novac ne falsifikuje u gradovima je bila na samim stanovnicima, pa su shodno tome oni i plaćali ovu kaznu.

Objavio numizmatika u 19. avgust 2011 10:10:07 | 0 komentara

Zlatni novac Srbije na internet aukcijama

Objavio numizmatika u 13. avgust 2011 16:56:10 | 0 komentara

Istorija falsifikovanja novca

Istorija falsifikovanja novca stara je skoro koliko i sam novac. O prvim falsifikatima novca izveštava se još u vreme vavilonskog kralja Hamurabija. U antičkoj Grčkoj je Solon doneo zakon po kome se falsifikatori novca kažnjavaju smrću. Kada je u 18. veku novčanica postala u Evropi masovno platno sredstvo, falsifikatori su dobili novi podsticaj. Tehnički napredak otvara sve nove i nove mogućnosti za falsifikovanje novca. Sredinom 18. veka uhvaćeni su u Engleskoj prvi falsifikatori novčanica. 1820. godine osuđena jeu Danskoj banda falsifikatora od 49 članova.

Falsifikovanjem novca ne bave se samo privatnici, nego ovu kriminalnu delatnost organizuju i državni organi, pa pravljanje lažnog novca postaje i sredstvo političke borbe. Tako su u Birmingemu 1792. godine nedeljno fabrički falsifikovali 100.000 španskih pijastara. Falsifikovanje kontinentalnog novca za vreme američkog rata za nezavisnost dalo je ideju evropskoj reakciji za falsifikovanje asignata za vreme francuske revolucije. Fuše je po nalogu Napoleona organizovao 1812. godine u Parizu proizvodnju lažnog engleskog, austrijskog i ruskog novca, dok je engleski vojskovođa Velington inicirao 1813/14 falsifikovanje zlatnika sa likom Napoleona Bonaparte, poljska nacionalna vlada organizovala je falsifikovanje novčanica carske Rusije za vreme ustanka 1862/63, predsednik mađarske vlade organizovao je falsifikatorsku grupu koja je u Austriji falsifikovala čehoslovački novac. Proturanje je pravovremeno sprečila čehoslovačka kontraobaveštajna služba, koja je vodila računa o aspiracijama mađarske desnice za restauracijom Austrougarske monarhije. Ruski emigrant Vladimir Dogranov (pravo ime Salomon Smoljanov), jedan je od najstručnijih i najveštijih falsifikatora novca u istoriji. On je falsifikovao u privatnoj režiji britanske funte 1922. godine. Kada je Himler u drugom svetskom ratu organizovao „operaciju Bernard“, falsifikovanje engleskih novčanica u koncentracionom logoru u blizini Berlina u vrednosti od više miliona funti, Dogranov je u toj akciji odigrao značajnu ulogu. Falsifikati su bili tako savršeni da je Banka Engleske morala povući iz opticaja odgovarajuće novčanice.

Za naše podneblje je interesantno da je Kraljevina Jugoslavija morala povući iz opticaja novčanice od 1.000 dinara zbog masovnog ubacivanja falsifikata iz Italije i Turske 1932. godine, i zameniti ih drugim izdanjem. Takođe, apoeni od 100 i 1.000 dinara Demokratske Federativne Jugoslavije su izrađivani u Trstu, i zbog velikog proturanja tog lažnog novca, Narodna Banka je 1947. godine zamenila novim novčanicama.

Meni najzanimljiviji falsifikati su one dolarske novčanice koje je falsifikovalo rukovodstvo carinske policije u Sjedinjenim Američkim Državama za vreme prohibicije (novčanice od 10 dolara), kojima su snabdevali kupce meksičke rakije, da bi napravili finansijski udar na švercere.

Objavio numizmatika u 15. jul 2011 9:00:38 | 0 komentara

Jubilarna kovanica od 2 eura 2012

Objavio numizmatika u 11. jul 2011 7:14:11 | 0 komentara